Уверење, осећање људско да смо бољи ( гордост-непостојећа важност ) од других штети људском духу и гута му велике количине свима прекопотребне енергије којом опстајемо у животу. То је осећање прави упропаститељ Духа човечијег ( енергетске каптаже ) и кризира његов опстанак иако је најбитнији нужни елемент опстанка јединке и заједнице али само у мери у којој може оправдати сам опстанак, свака и најмања већа количина гордости је самоуништавајућа и сразмерна је њеној јачини како за јединку тако и за друштво произвођача тог осећања, па због тога овим веома битним осећањем стратешки прецизно трбамо самовладати. На пример ако смо због било какве глупости узнемирени и љути, тим енергетским набојем узнемирености учинићемо нервозним и нашу околину укључујући и вирусе и бактерије … који се мање или више окрећу против нас … постоје примери када људи смиреног духа могу боравити и у друштву опасних напасника ( ајкула, отроница … ) а да ове не кидишу на њих. Око дизања носа је Путин у праву, али за амбицију не, јер је амбиција намеравање ( утошак енергије ) која жели неку добит, која ако изостане ( јер нема те силе која гарантује свима испуњење свих амбиција, добити ) води у депресију, разочарење ( опет лоше котирано осећање-ждерача личне енергије ) … значи трба „намеравати“ то јест делати, радити не желећи добит. Предузмимо све како бисмо нешто добили а да ту добит у ствари и не желимо. Сила ( отац ) не воли хистерично дете „хоћу ово, оно …“ следи шамар, дете скромно вредно ради, штеди, ћути … отац у предаху пита зашто? дете скромно „призна“ намеру … тата припомогне … Радимио за Дух, ( нашег тату и ма-му ) имајући у виду његове законе и то да му Ми никада нећемо моћи наређивати а ипак ће нас скромне помоћи када нам буде требало и када од те помоћи будемо дигли руке и то по његовом нахођењу и принципима које требамо откривати, уважавати и односити се према њима са страхопоштовањем као према бескрајној тајни … вреди покушати
170
